Једном.
Да, једном.
Био једном један вук. Стари вук. По имену Влајко. Ђед Влајко.
И, чудно је то, волео је једну пастрмку,
а пастрмка та баш тада – до свога је стигла дна.

И младост и жеље старога вука осташе негде у бурној води,
баш тамо где пастрмку лепу вечни њен пут заувек води.
А мутне су биле воде, и било је то некада давно.
 И била је зима, и хладни, су били дани.
Ал' рече ђед Влајко: И то ће једном – бити лани!
И уснио ђед Влајко чудан је сан, и рекао себи,
рекао свима – мој унук Влајко – пробаће сам!
И неће бити баш ТО, ал' пробаће он!
И тек када проба, тек тада ће то бити – ТО!
(А сви они што не виде даље – видели нису коме Он поруку шаље!)
И тада ће он бити ОН!
Унук ђеда – тај вуков Влајко, што напред гледа!
И опет, једном – можда баш у ''Кључу раја'',
прича старога вука до свога је дошла срећнога краја.
Али и срећног 'почетка! Ђед вук сада је срећан – баш тамо негде, у Рају,
Јер његове најлепше мисли и жеље – са унуком Влајком његовим трају.

И, можда баш са тим – унуком Влајком – до пунога сјаја,
Ал' једино – са старим вуком, Ђедом, - у ''Књучу раја'',
Стигла је жеља, успомена жива – тачно тамо где најлепша пастрмка плива.

И пастрмка нека, потпуно нова,
Плива ли плива до пунога сјаја – замисли где у – у ''Кључу раја''!
А тамо где рајска река свој прави лук, високо горе у небеској гори – смешка се стари
ЂЕД ВУК!

А у воденици.
А то је воденица веома мудра, веома стара,
И у њој лепа Милица бајке ствара ли ствара.
Кнегиња Милица ал' ова нова,
од рода Вуковића, од Влајковог слова,
слушала воду, што меље зрна,
и рекла Тајку - заборави сва времена црна.
Тајка је мени поклонио бајку!
Милица лепа, од Влајковог слова, свом Тајку је дала надања нова!
Што Вук ђед једном само је снио - Милицин тата све то увек - за њу је био!
У ''Кључу раја'' мирно се спава,
на јастуку меком' на ком' је сањиве Милице прелепа, и срећна глава.